Previous Lesson -- Next Lesson
10 -- OSMA BOŽIJA ZAPOVEST: NE KRADI
IZLAZAK 20:15
"Ne kradi."
10.1 - Kome pripada imovina?
U početku stvori Bog nebo i zemlju i sve što je u njima. Jedino njemu pripadaju svi elementi, biljke, životinje, kao i mi sami. Mi pripadamo Bogu. Nismo slučajno stvoreni, već po milosti Božijoj, njegove misli i moći se manifestiju u svakom stvorenju. Bog je vlasnik čitavog univerzuma. Jedino njemu pripadaju sve stvari, pa čak i zlato i srebro. Mi smo samo upravitelji onoga što nam je On poverio i imamo odgovornost prema svemu što nam je dao. Naše vreme, zdravlje, sila, novac, imovina ne pripadaju nama, već isključivo Bogu. Da li se slažete?
Pre stotinu godina, došle su do izražaja ateističke teorije koje su poricale oblast duha. Jedino što su priznavali bila je materija, za koju su tvrdili da se razvila sama od sebe. Za njih je Bog bio nezamisliv. Zbog toga komunizam tvrdi da ljudi mogu posedovati svet, a ne Bog. Vladajuća partija bi preuzela kontrolu nad svom imovinom i imanjem ljudi, a odanost toj partiji je podrazumevala deljenje lične imovine sa njima. Međutim, pojedinci nisu bili toliko ubeđeni u tu kolektivnu filozofiju, tako da su radili manje nego što su mogli, a krali su državni novac i imovinu koliko god su to mogli. To je razlog zbog čega su Kina i ostale socijalističke zemlje napredovale u obavljanju nedruštvenih, privatnih poslova. Oskudna ekonomska proizvodnja je otkrila da čovek nije bio stvoren za bilo kakav društveno kolektivni sistem. Mi smo stvoreni da preuzmemo život potpune odgovornosti od samog početka. Čovek mora duboko u sebi biti motivisan, a ne primoran. Kada se razvila perestroika, komunistički sistem se raspao.
Na Zapadu, suština kapitalizma jeste da je svaka osoba jedini gospodar svog vremena i novca. Demokratski socijalni sistem pokušava za siromašne da obezbedi neke mrvice od velikog kolača, koji bogataši dele među sobom. Oh, kada bi ovi milioneri shvatili svoju odgovornost pred Bogom i kada bi se pokajali pred njim! Tada bi mogli da obrate pažnju na siromašne i pobrinu se za potrebe malenih.
Komunizam i kapitalizam, zapravo, imaju slične ciljeve. I jedni i drugi žele da upravljaju svom imovinom i da imaju apsolutnu moć. Jedino po čemu se razlikuju jeste metod sticanja kontrole nad bogatstvom. Konfiskovanje imovine u socijalističkim zemljama nije ništa drugo do krađa. Međutim, eksploatacija siromašnih u kapitalističkim zemljama predstavlja lukav oblik izdaje, potpomognut upotrebom savremenih media.
Hrišćanin, međutim, treba da ima u vidu da sva imovina pripada Stvoritelju. Mi nismo vlasnici ili nezavisni gospodari, već isključivo ponizni upravitelji. Nama ništa ne pripada. Ono što već posedujemo nije ništa drugo do blagoslov od Boga, a mi ćemo morati da položimo račun za to na koji način koristimo svoj novac, vreme ili trud. Pazite zato šta radite i kako trošite!
10.2 - Ljubav prema Bogu i pohlepa za novcem
Isus nas upozorava: "Niko ne može da služi dvojici gospodara. Jer, ili će jednoga mrzeti, a drugoga voleti... Ne možete služiti i Bogu i bogatstvu" (Matej 6:24). Hrišćanin ne može da se ponaša kao da je on gospodar svog novca i da ne stavi sve što ima Bogu na raspolaganje jer bi u suprotnom bio lopov koji potkrada svog gospodara. Iz tog razloga, način na koji upravljamo svojim novcem se radikalno menja onog trena kada postanemo hrišćani. Bogati hrišćani ne treba da žive samo za sebe i da prave takve planove, već treba da pitaju Boga šta On želi da učini sa novcem koji im je poverio.
Zemlje u razvoju, koje imaju malu privredu, i dalje prvenstveno imaju potrebu za duhovnim prosvetljenjem. Vera u trojedinog Boga učvršćuje odgovornost, marljivost i požrtvovane stavove. Jedino zajedništvo sa Isusom može da zaštiti ljude od korupcije ili želje da rade samo za sebe i svoje porodice, jer tek tada vide i osećaju potrebe drugih. Ako se njihovi stavovi ne promene, tada će lenjost, krađa i terorizam prevladati. Hrist je jedina nada za naš svet!
Biblija jasno kaže: "Ne kradi", štiteći na taj način privatnu svojinu. Stoga, ne treba da zavidimo nekome na njegovom bogatstvu, jer se njegova večna odgovornost uvećava tim bogatstvom. Isus je objasnio ovu zapovest kada je rekao: "Lakše je kamili da prođe kroz iglene uši nego bogatašu da uđe u Božije carstvo" (Matej 19:24). Međutim, bogatstvo onih koji su bogati ne može nikako biti opravdanje za krađu od njih, zato što će svako ko krade sam snositi posledice pravednog Božijeg suda.
Duboko u sebi, mi osećamo da ne treba da uzmemo nešto što nije naše. Naša savest je jako osetljiva i upozorava nas da ništa ne krademo, bilo veliko ili malo. Treba pažljivo da se preispitamo i vidimo da li posedujemo nešto što nije naše. Gospod će vam svakako, ako zatražite pomoć od njega, pomoći da uvidite šta je to što vam ne pripada, već pripada nekom drugom. Takođe moramo zamoliti Isusa da nam da hrabrosti, kako bismo odmah vratili ono što nije naše. Moramo tražiti oproštenje i od Boga i od vlasnika tih stvari. Ukradene stvari će uticati na našu savest i uništiće naš odnos sa Isusom. Na jednom evanđeoskom sastanku u Africi, ljudi su bili podstaknuti da vrate sve što su nekada ukrali. U tom trenutku, neki policajci koji su prisustvovali sastanku, počeli su da se smeju i sarkastično gledaju jedan drugog, jer su znali da je svaki od njih ponešto ukrao. Te stvari se svuda dešavaju, a Bog nam ukazuje posebnu milost kada smo svesni našeg greha, kada zažalimo i zgrozimo se nad njim, iskreno se pokajemo, priznamo greh i nadoknadimo štetu. Uvek tražite pomoć od Isusa, i On će vam pomoći da popravite štetu koju ste možda nekome naneli. Što pre vratite sve ono što vam ne pripada!
10.3 - Savremena krađa
Hajde da se zapitamo: "Šta je to krađa u današnje vreme?" To nije samo uzimanje stvari koje nam ne pripadaju, već u to spadaju i pronevera, odugovlačenje i traćenje vremena kada smo na poslu. Bilo koji oblik prevare je krađa. Prodaja oštećene robe po jefinoj ili veoma skupoj ceni predstavlja obmanu kupca. Ponekad vrednost robe nije proporcionalna ceni. Prikaz pogrešnih informacija poreskoj upravi je takođe krađa. Postoje, naravno, mnogi oblici prevare na radnom mestu i u poslovanju. Ako ne želite da živite u prisustvu svetog Boga, bićete u opasnosti da počinite proneveru i sagrešite protiv njega i njegovog naroda.
Ovaj test savesti se taođe može primeniti i na zemljoposednike, šefove u poslovanju, kao i na druge ljude koji se nalaze na visokom položaju kada iskorišćavaju svoje radnike, zahtevajući od njih da naporno rade, a da im za to ne plate dovoljno. Krađa je i kada banke i pojedinci naplaćuju visoke kamate. Ali, takođe je greh i kada neko traži kredit, a zna da neće moći da ga otplati. Postoje razni oblici krađe, kako privatni tako i javni, i ukoliko ne istreniramo svoju savest u pravdi Svetog Duha, naći ćemo se u opasnosti od gubitka naše pravičnosti i spasenja zbog pohlepe za novcem i zavisti nad imovinom. Pavle jasno ističe: "Ni kradljivci... neće naslediti Božije carstvo" (1. Korinćanima 6:10). U našem modernom društvu, krađa je preuzela različite oblike. Neki ljudi koriste telefon na poslu kako bi obavili privatne pozive. Neki ljudi uzimaju ono što vide u prodavnici ili na pijaci, a da za to nisu ni platili. Drugi otvaraju tuđa kola i odvoze se u njima. Neki besplatno dele drogu kako bi napravili zavisnike od ljudi, a zatim ih primoravaju da plate drogu ukoliko žele da nastave sa svojom zavisnošću. Teraju zavisnike da kradu ili čine druga krivična dela kako bi došli do novca. Ulazak u tuđe kompjutere ili kopiranje softvera koji nije plaćen, takođe predstavlja savremeni oblik krađe koji utiče na savest mnogih.
Ako ne prihvatimo novo srce od Isusa, ostajemo otvoreni za mnoštvo iskušenja. Moramo se postarati za to da zarađivanje novca ne postane najveći cilj našeg života, jer ćemo u suprotnom postati materijalisti i izgubićemo radost Gospodnju. Ne zaboravite da su zavist i pohlepa još uvek uzroci svake vrste zla. Ko god traga za novcem, menja svoj životni stav. Njegovo srce postaje okorelo, ljubav se hladi, a sve što radi proizlazi isključivo iz želje za novcem. Novac će postati centar njegovog života, tako da Bog više neće biti u centru.
Isus je više voleo da živi kao siromašan čovek nego da upadne u opasnost koja dolazi od bogatstva. On nije imao gde da položi svoju glavu. Juda, koji je izdao Gospoda, bio je lopov zadužen za finansije (Jovan 12:6), i na kraju se obesio.
Pavle je marljivo radio svojim rukama. On nije želeo nikome da bude na teretu. On ne samo da je zarađivao za život, već je pomagao i drugima kako bi Evanđelje moglo neometano da se propoveda.
10.4 - Rad i žrtvovanje
Mnogi mladi vernici moraju da promene svoj stav prema novcu i da počnu pošteno da rade, jer prosjačenje i čekanje na pomoć od drugih uopšte nije časno, a neće ni obezbediti dovoljno sigurnih prihoda. Četvrta molba u molitvi "Oče naš" glasi: "Hleb naš nasušni daj nam danas." To znači da se s pouzdanjem molimo našem nebeskom Ocu da nam dâ dobar posao i da nas blagoslovi zdravljem i istrajnošću dok ga obavljamo, bez obzira na kakve sve teškoće možemo naići.
Ako zaista živimo pod Božijim vođstvom i marljivo radimo, nećemo morati da krademo ili da živimo na tuđ račun, jer ne samo da ćemo biti blagosloveni i sposobni da se brinemo za svoje porodice, već ćemo moći da pomažemo i onima koji su u potrebi, kao i da svojim prilogom učestvujemo u Gospodnjem delu. Veća je sreća davati nego primati (Dela 20:35; Efescima 4:28; 1. Solunjanima 4:11).
Isus je jednom prilikom sreo mladog bogataša koji je bio veoma pobožan i verno se držao Deset Božijih zapovesti. Gospod ga je voleo i želeo je da ga oslobodi od skrivenih sveza. Zbog toga mu je rekao: "Ako hoćeš da budeš savršen, idi i prodaj svoju imovinu i razdeli siromasima pa ćeš imati blago na nebu" (Matej 19:21). Ali, kad je to čuo, mladić ode žalostan jer je imao veliko bogatstvo. Otišao je od Isusa. Njemu je novac bio mnogo važniji od Sina Božijeg. S vremena na vreme moramo sami sebe da preispitamo i vidimo da li je slediti Isusa prioritet u našem životu ili smo počeli da se uzdamo u svoju imovinu ili račun u banci (Marko 10:19; Luka 18:10). Isus želi da nas oslobodi od uzdanja u naš novac. Moramo da se potčinimo njemu i učinimo požrtvovanost glavnim ciljem u našem životu. Baš kao što je Gospod dao svoj život kao otkupninu za mnoge, tako i mi moramo radosno da pomažemo mnogima na praktične načine. Bog želi da nas oslobodi od uzdanja u novac i osnaži naše uzdanje i veru u njega.
Pripadnici prve crkve su u duhovnom zajedništvu voleli jedni druge, željno iščekujući drugi dolazak našeg Gospoda Isusa Hrista. Prodavali su svoju imovinu i zajedno živeli od prihoda. Dobrovoljno su služili jedni drugima iz ljubavi. Za razliku od komunizma, niko nije bio primoran da bilo šta deli sa drugima. Međutim, prva hrišćanska crkva nije mogla dugo da nastavi sa ovakvim društvenim sistemom. Mnogi hrišćani su postajali siromašni, s obzirom da Hrist nije dolazio toliko brzo koliko se očekivalo. Kada se glad proširila zemljom, oni su užasno propatili. Pavle je, do tada, prikupio izuzetne sume dobrovoljnih priloga od crkava koje su se nalazile u današnjoj Grčkoj i Turskoj, te ih je doneo prvobitnoj crkvi u Jerusalimu.
Pavle je izmenio značenje i poštovanje rada kada je rekao: "Što god činite, činite iz duše, kao da je za Gospoda, a ne za ljude" (Kološanima 3:23). Od tog trena, svaki častan rad se smatra štovanjem Boga. Tako na primer majka koja brine za svoju decu ili radnik koji čisti ulice ili pastor koji propoveda nedeljom, svojim dobrim radom direktno služe Bogu. Moramo se preispitati i dati odgovor na pitanje: "Kome mi služimo? Da li služimo sebi, svojim porodicama, radnicima, državi ili živimo za Boga?" Molitva i rad zajedno sačinjavaju hrišćanski život.
10.5 - Islam i imovina
Islam potvrđuje da Stvoritelj poseduje sve ono što je stvorio. Slaže se sa vlasništvom pojedinaca nad onim što im je Bog poverio. Imovina je dar od Boga svakome ko se redovno moli i živi u skladu sa islamskim zakonom. Istočnjak ne živi pre svega kao izolovan, nezavisni pojedinac, već kao član svog plemena. Imovina, naftne bušotine i vodeni izvori se generacijama nalaze pod apsolutnom kontrolom i vlasništvom plemena. Porodica je oduvek bila bezbedno utočište ostarelima, bolesnima, obogaljenima, pa čak i kriminalcima. Do nedavno, na Bliskom istoku uopšte nije postojala potreba za socijalnim ili životnim osiguranjem, ali sa porastom moderne tehnologije porastao je i broj radnika u gradovima koji su se izolovali, tako da su humanitarne organizacije postale neophodne.
Džamije i islamske fondacije se finansiraju putem verskog oporezivanja (zakat) i milostinje (sadaqa). Ovo novčano bogatstvo se kontroliše i troši bez ikakve nadležnosti države zato što se izdaje na osnovu verskih propisa, kao da će to utabati stazu za muslimana da ode u raj. Ako neko izgradi džamiju na zemlji, on se nada da će dobiti dvorac u raju.
Kada je islam počeo da se razvija, podela dragocenog ratnog plena među muslimanskim borcima je bio siguran put ka tome da se pridobiju animisti, koji se još uvek nisu odlučili u vezi prihvatanja islama. Muhamed je namerno sledio ovaj metod, čak i sa neprijateljima, kako bi "navikao njihova srca na islam." Ako nevernik ne prihvati islam, treba ga ubiti ili porobiti. Prema rečima Kur'ana i islamskog zakona, robovi su bili imovina muslimana, a neudate robinje su bile na raspolaganju svojih gospodara i njeni roditelji su morali da se slože sa time. Trgovina robljem je jako dugo napredovala u islamskom svetu. Građanski rat je izbio u Americi kako bi se tamo okončala trgovina robljem.
10.6 - Oštre kaznene mere za lopove u Šariji
Islam je dužan da dodeli oštre kazne lopovima: lopovu treba odseći desnu šaku ukoliko je prvi put uhvaćen u krađi neke sume novca koja je veća od određene, a levu nogu mu treba odseći pri drugom prekršaju. To je u izvesnoj meri umanjilo stepen krađa u islamskim zemljama. Iako je strah glavna motivacija za pridržavanje ovog zakona, i dalje dolazi do učestalih incidenata krađe u Iranu, Sudanu i ostalim islamskim zemljama, u kojima se ponekad ruke i noge javno seku. Homeini je izdao naređenje da se lopovu odseče šaka bez ikakve anestezije. Ovaj islamski zakon je bio ukinut na četiri godine u Sudanu. U tom trenutku stotinu ljudi sa amputiranim šakama je osnovalo organizaciju za sve one koje je zakon obogaljio. Tražili su od vlade da ima plati naknadu i penziju, zbog toga što su im šake bile odsečene na osnovu zakona koji više nije postojao. Ovoj grupi je takođe pripadalo i više od dvadeset muškaraca kojima je i leva noga bila amputirana, zbog toga što su i drugi put bili uhvaćeni u krađi. U časopisu "Sudan Now" nalazi se slika ovih muškaraca koji su ispružili svoje krnjetke, nemilosrdno amputiranih šaka.
Stroge kazne Šarije ne popravljaju stav lopova niti ga menjaju, naprotiv, one ga čine nesposobnim za rad i uvek ga izlažu javnom sramu. Razmislite samo šta bi se dogodilo u svim zemljama širom sveta, kada bi svakome, ko ukrade nešto dragoceno, bila odsečena desna šaka. Koliko ljudi bi ostalo na svetu sa dve zdrave šake? Šaria se ne može primeniti u današnje vreme.
7. Na koji način su Isus i njegovi sledbenici ohrabrivali ljude da ne kradu?
Isus je obezbedio bolji način da se prestane sa krađom. On nije ukinuo državne kazne predviđene za krađu. Umesto toga, On je večnu kaznu poneo na sebi, kako bi mogao da okaje svakoga koji je krao. Iz zahvalnosti prema njegovim patnjama i njegovoj žrtvi za nas, nikada nećemo ni hteti da dotaknemo nešto što nije naše.
Duh istine nas je oslobodio od duha krađe. On osnažuje naša obnovljena srca i pomaže nam da verujemo Bogu našem Ocu, kako bismo mogli da ga zamolimo da nam pruži dobar posao i da, na taj način, zaradimo za dveni hleb, baš kao što se molimo u molitvi "Oče naš." Mi se ne tonemo u brige jer smo sigurni u to da naš nebeski Otac brine za svakog od nas pojedinačno i nikada nas ne napušta. Stoga, sledeći stih se odnosi na sledbenike Hrista: "Ko je krao, neka više ne krade, nego neka radije vredno radi, čineći dobro svojim rukama da bi imao šta da podeli s onim ko je u oskudici" (Efescima 4:28).
Isus je svojim sledbenicima podario novo srce u kome se ispunjen život ne meri novcem i imovinom, već duhovnim životom čija spona je ljubav i zahvalnost. Naš Gospod nas je oslobodio od škrtosti i zavisti. On nas uči tome da će se svaka bogata osoba suočiti sa ozbiljnim iskušenjem koje će pokušati da ga kontroliše. Zbog toga, treba dobro da razmislimo o načinu na koji trošimo novac i da podnesemo račun i Bogu i sebi za svaki potrošeni dinar. Mi smo upravitelji onoga što nam je Bog dao.
Hrišćanin posmatra siromašne s ljubavlju i samilošću i planira kako da im pomogne, pa da i oni počnu da se brinu sami o sebi i da budu marljivi i vredni radnici. Moramo pronaći mudre načine kako da osposobimo ljude koji su u potrebi da se brinu sami o sebi, osim ako nisu suviše onesposobljeni za rad. Svaki član crkve je pozvan da učestvuje u tome. "Ko, dakle, zna kako da čini dobro, a ne čini ga, čini greh."
Ljubav prema Bogu je najveći podstrek u životu svakog hrišćanina, a ne strah od kazne. Naše grehe će izbrisati ogromna žrtva prineta na krstu Golgote, a ne naša dobra dela. Zahvalni smo Isusu na tome što nas motiviše da živimo istinitim, zadovoljnim i marljivim životom. Umesto da nametne zakone o imovini ili zahteve za plaćanje poreza, Isus menja srca i umove onih koji ga slede u skladu sa njegovim principom koji menja kulture svih vremena. "Sin čovečiji nije došao da mu služe, nego da služi i da svoj život da kao otkupninu za mnoge" (Matej 20:28).