Previous Lesson -- Next Lesson
08 -- ŠESTA BOŽIJA ZAPOVEST: NE UBIJ
IZLAZAK 20:13
"Ne ubij."
08.1 - Neverovatno, a ipak istinito
Prvi čovek kojeg je žena rodila i kojeg je otac voleo, bio je ubica svog brata. Biblija razotkriva ovaj podmukao zločin i duboko ukorenjenu iskvarenost ljudskog srca. Svi ljudi u sebi nose ove nasledne odlike ubice. Još od Adama, čovek je živeo odvojeno od Boga kao potpuni egoista vođen sopstvenim željama i nadanjima. On podsvesno misli za sebe da je centar zbivanja i merilo svima ostalima. Ako se ispostavi da je neko snažniji, mudriji, pobožniji ili lepši, on počinje da mu zavidi i da ga mrzi. Svaki pojedinac želi da bude polubog kome će drugi da se dive i da mu se klanjaju. Međutim, ponos i samopravednost su destruktivne odlike.
Isus naziva đavola "čovekoubicom od početka" zbog toga što je uklonio čoveka iz njegovog prvobitnog zajedništva sa Bogom. Od tada, smrt je ta koja kontroliše čovečanstvo, "jer plata za greh je smrt." Ipak, Bog nam je u svojoj ljubavi i pravdi, obezbedio put kojim možemo da mu se vratimo. Svako ko iskoristi ovu priliku da bude spasen, da doživi obnovu svog uma i prihvati Boga kao suštinu svog života, još danas će primiti večni život. To će im pružiti svrhu i smisao u životu.
Ljudi imaju mnoge motive i razloge za ubijanje. Isus otkriva da je ubistvo na prvom mestu među svim zlim mislima koje izlaze iz srca ljudi (Matej 15:19). Međutim, u svojoj svetosti, Bog se suprotstavio čovekovim zlim namerama zabranivši mu da ostvari svoje ciljeve kada je zapovedio: "Ne ubij." Stoga, sve vrste ubistava, pa čak i samoubistvo, se protive Božijoj volji i smatraju se pukom pobunom protiv samog Boga. Štaviše, ukoliko neko loše postupa sa drugom osobom, ne mareći da li je ta osoba gladna ili je ne upozori na preteću opasnost, i on dospeva u kategoriju ubice. Ako neko rani osobu, sipa otrov u nečiju hranu ili podstakne nekog drugog da ubije umesto njega, naći će se zajedno sa svim ubicama na klupi na dan večnog suda. Čak i ako neka osoba naškodi drugoj i na taj način joj skrati život, Biblija nam kaže da je i ta osoba ubica (Rimljanima 13:1-18).
Bog nas smatra odgovornima kada su drugi ljudi u pitanju, tako da to nikako ne možemo izbeći rečima koje je Kain izgovorio: "Zar sam ja čuvar brata svoga?"
08.2 - Kazna i osveta
Smrtna kazna se u Starom zavetu izricala u vidu sredstva za zastrašivanje i ispunjenje pravde protiv svakog ubice i atentatora (Izlazak 21:12, 14, 18). Tada je većina ljudi živela u plemenima koja su im pružala neku vrstu životnog osiguranja. Strah od uključivanja u krvave plemenske zavade je bio sredstvo zaštite za pojedince. Zakon "oko za oko, zub za zub" utvrđuje vrstu kazne srazmernu nanetoj povredi. Međutim, kazna bi bila mnogo veća u slučaju ubistva plemenskog starešine. Lameh je zahtevao da se pobije 77 ljudi, u slučaju da on bude ubijen (Postanak 4:23-24). Neka plemena i dan danas ovo praktikuju u slučaju da bilo ko od njihovih vođa bude ubijen.
U semitskim kulturama ubistvo je neoprostiv zločin i nikako drugačije se ne može okajati osim prolivanjem ljudske krvi. Oproštenje bi predstavljalo nepravdu. Ljudi zloupotrebljavaju osećaj krivice kod drugih. Mržnja neprijatelja bi se očuvala iz generacije u generaciju, pa čak i ako su čitave nacije u to uključene. Takav način razmišljanja je hrišćaninu postao stran, bilo da živi na istoku ili na zapadu. Naša kultura je drugačija zbog toga što je Hrist prolio svoju krv kako bi uklonio krivicu svakog ubice.
Ubica ostaje očajan zbog tereta krivice koji nosi. Duh onih koje je ubio će nastaviti da ga progoniti bilo u mislima ili snovima. Jedne noći, snajperista iz Drugog svetskog rada je video lobanje onih koje je pobio u ratu, kako se kotrljaju prema njemu dok ga posmatraju njihove beživotne oči. Ako bi se ubica vratio kući u svoje muslimansko selo, čak i nakon čitave generacije, mora očekivati da će ga ubiti odrasli sin osobe koju je ubio. Ubistvo se ne isplati. Ipak, da bi ubijanja prestala, nije dovoljno samo zaplašiti ljude ili im zapretiti. Sve zle misli moraju biti uklonjene iz ljudskih srca i zamenjene novim mislima. Isus je znao za namere ljudskog srca, te je imajući to na umu, na indirektan način osudio sve ljude na smrt rekavši: "Niko nije dobar osim jedinoga Boga" (Matej 19:17; Marko 10:18; Luka 18:19). Istovremeno, On je našu krivicu ubica poneo na sebi, stavivši u naša srca svog blagog Duha, koji može da obnovi naše misli i ukloni pomisli na ubistvo. Isus nam daje novo srce i častan duh, i od nas čini vernike koji mogu da budu poslušni njegovim zapovestima i vole svoje neprijatelje.
08.3 - Hršćanski stav po pitanju ubistva i izmirenja
U svojoj Besedi na gori, Isus nas uči da ubijanje tela nije jedino zlodelo, već da se i kleveta smatra duhovnim ubistvom. Ona ima dugoročni uticaj poput otrova. Svaka vrsta klevete, laži pune mržnje, namerne pretnje, oštre svađe, vređanje, izdaja ili ruganje, duhovno su veoma smrtonosni. One pre svega truju srce osobe koja izgovara ovakve reči, a zatim truju um osobe kojoj su takve reči upućene. Isus je rekao: "Svaki onaj ko se ljuti na svoga brata, odgovaraće pred sudom. I ko god svome bratu kaže 'raka', odgovaraće pred Sinedrionom. I ko god kaže 'budalo', odgovaraće za to u ognju pakla" (Matej 5:22). Ovom izjavom, Isus nas je sve proglasio krivima, osuđujući nas kao ljude čija srca su ispunjena zlom i ubilačkim duhom, koji zaslužuju pakao.
Treba da se pokajemo i priznamo da svi do jednoga posedujemo ubilačke misli u svojim srcima. Gnev, zavist, uporne zlobne rasprave, osvetoljubiv duh, okrutnost i svirepost su emocije i postupci koje nalazimo ne samo kod odraslih, već i kod dece. Nije ni čudo da Jovan kaže: "Ko god mrzi svoga brata, ubica je" (1. Jovanova 3:15). Moramo sami sebe iskreno da preispitamo i vidimo da li u nama postoje neka osećanja mržnje prema bilo kome, a zatim da zatražimo od Boga da nam pomogne da u potpunosti pobedimo tu svoju mržnju. U suprotnom, ove loše misli bi mogle da se ukorene u našem srcu i potpuno nas demorališu. Isus očekuje, od svakoga ko izgovara molitvu 'Oče naš', da svima bezrezervno prašta, baš kao što je i Bog oprostio naše grehe. Bog očekuje od nas da praštamo. Naša spremnost da praštamo će nam pomoći da pobedimo, a naša odluka da oprostimo će pobediti našu želju da uništavamo svoje neprijatelje. Možda ćete pristati da oprostite svom neprijatelju, ali nikako ne možete da zaboravite njegovo zlodelo. Pazite se! U tom slučaju, mi tražimo od Boga da nam oprosti naše grehe, ali ne i da ih zaboravi. Ili ćete možda reći: "Spreman sam da oprostim prijatelju koji je zgrešio i da zaboravim zlo koje mi je naneo, ali ne želim nikada više da ga vidim!" Da li želite da dođete k Bogu, ali da se nikada ne sretnete sa njim i da ga ne vidite? Da li želite da Bog postupi sa vama na isti način kao što vi postupate sa vašim neprijateljem?
Isus nam je ostavio samo jedan način kojim možemo postići mir, kada je rekao: "Volite svoje neprijatelje, blagosiljajte one koji vas proklinju, činite dobro onima koji vas mrze i molite se za one koji vas progone, da budete sinovi svoga Oca, koji je na nebesima" (Matej 5:44-45). Mi ne možemo savladati svoju mržnju ničim drugim osim božanskom silom ljubavi koja ispunjava skrušene vernike. Stoga, Isus nas veoma jasno upozorava: "Ako vi ne oprostite ljudima, onda ni vaš otac neće oprostiti vaše greške" (Matej 6:15).
Zbog čega hrišćani mogu da oproste svojim neprijateljima sve njihove prestupe, kada svaki grešnik treba da bude kažnjen? Zar se ta nepravda neće čuti do neba? Upravo tako! Bog ne može da ostavi nekažnjenim nijedan greh, kao što je napisano: "Bez prolivanja krvi nema oproštenja." Iz tog razloga, Isus je na sebi poneo naše grehe i bio je kažnjen umesto nas. Božija Reč kaže: "Ali On bi ranjen za naše prestupe, izbijen za naša bezakonja; kar beše na Njemu našeg mira radi, i ranom Njegovom mi se iscelismo" (Isaija 53:5). Isus, Sin Božiji, je na sebi poneo naše lične grehe i grehe svih rugaoca i ubica. Upravo zbog toga, mi imamo privilegiju da praštamo grehe svima, bez ikakvog izuzetka. Mi više nemamo ni prava ni obavezu da zadovoljavamo pravdu odmazdom. Kroz svoje stradanje i svojom smrću umesto nas, Isus je ispunio sve uslove božanske pravde. On je naš mir. Svako, ko se još uvek bori za svoja prava i sam zadovoljava pravdu, samog sebe osuđuje. Jedino ljubav može da ispuni zakon. Ako se držimo podalje od ljubavi, time ćemo samo ponovo potpasti pod sud. Sam Isus stvara novi um i novu volju u svojim sledbenicima i pomaže im da praštaju kao što Bog prašta.
08.4 - Religija mača
Svako ko je uvideo milost oproštenja koju je Isus pružio, biće šokiran time na koji način Islam diktira ljudima da ne odustaju od krvne osvete. Sveti rat i svesno ubijanje predstavlja božansku islamsku naredba. Islam dopušta ubistvo zarad religije i nalaže to kao dužnost svakom muslimanu. Muhamed je napisao u Kar'anu: "Hvatajte ih i ubijajte gde god ih nađete, i nijednog od njih kao prijatelja i pomagača ne prihvatajte" (Sure an-Nisa 4:89, 91 ili al-Baqara 2:191). Hristov Duh ne progovara kroz ove reči, već duho onoga koji je "ubica od početka."
Muhamed je ubijao svoje neprijatelje, jednog za drugim, i lično je bio uključen u 27 napada. Zapravo, on je dao da se iskopa masovna grobnica za jevreje u Medini, koje je optužio za izdaju u bici na Hendeku.
Nakon bitke na Bedru, svi muslimani koji su ubijali svoje neprijatelje bili su opravdani Muhamedovim rečima: "Vi njih niste ubijali nego Allah; i ti nisi pucao, kad si pucao, nego je Allah pucao" (Sura al-Anfal 8:17). Umereni muslimani ne odobravaju takvo tumačenje ovog stiha, ali religiozni teroristi ga koriste kako bi sebe opravdali na sudu. Muhamedovo otkrivenje je obezbedilo opravdanje svakom ubistvu za vreme svetog rata. Štaviše, ko god umre u islamskom ratu protiv nevernika, odlazi direktno u raj, gde ga očekuju neopisiva, čulna zadovoljstva. S druge strane, jednom muslimanu nije dozvoljeno da namerno ubije drugog muslimana, zato što se po islamskom zakonu, takvo ubistvo smatra neoprostivim grehom. Ipak, idolopoklonicima i onima koji nisu muslimani, nije zagarantovana nikakva zaštita. Ubijanje animista se smatra dobrim delom, koje će ubici doneti nebeske nagrade.
U islamskom zakonu pronalazimo jedan koncept pravde koji je nama veoma stran. Visoka cena prolivene krvi, al-dyia, može zameniti odmazdu. U zemljama koje praktikuju islamski zakon, čak i u saobraćajnim nesrećama i automobilskim udesima, stupa na snagu zakon koji nalaže oko za oko i zub za zub, bilo na zakonit ili protivzakonit način. Jako su retki slučajvi kada se došlo do kompromisa, zbog toga što islamska pravda zahteva svoju vrstu okajanja, koja nalaže nemilosrdno sprovođenje istine i pravde. Muslimani nemaju nikakvu zamenu niti Jagnje Božije koje je uspostavilo večno otkupljenje. Oni nisu upoznali milost Božiju koja je nadjačala zahteve istine, pa zbog toga moraju da sprovode zakon bez imalo milosti.
08.5 - Beseda na gori parira Džihadu
Život u Starom zavetu je bio zasnovan na pravdi. Mojsijev zakon je obuhvatao svaku životnu oblast, ne samo građanska prava, već i verske sisteme. Zbog toga je verska nadležnost države bila neophodna kako bi se sprovelo kažnjavanje za kršenje zakona. Verski rat je neizbežan ishod Starog zaveta i islamskog tumačenja zakona i vlade. Međutim, od trenutka kada je Isus Hrist propovedao da svako treba da voli svoje neprijatelje, i od kada je to pokazao i svojim životom, svi verski ratovi su izgubili svoj božanski legitimitet. Krstaški ratovi su bili greh i korak unazad pri uspostavljanju veze između vere i političke vlasti. Isus nije poslao svoje apostole u svet da propovedaju Evanđelje naoružani mačevima. Naprotiv, On je rekao Petru: "Vrati svoj mač na njegovo mesto, jer svi koji se mača maše, od mača će i poginuti" (Matej 26:52). Isus je dragovoljno otišao na krst i umro, iako je bio apsolutno pravedan, i odbio je da pozivom anđeoske vojske uništi svoje neprijatelje. Hristov Duh je u potpunosti suprotan Muhamedovom duhu. Isus je rekao u svojoj besedi na gori: "Čuli ste da je rečeno: 'oko za oko i zub za zub.' A ja vam kažem: ne suprotstavljajte se zlu. Nego, ako te neko udari po desnom obrazu, okreni mu i drugi" (Matej 5:38, 39). Time je Isus prevazišao stari način, koji se držao prava na samoodbranu. Hristova telesna slabost pri njegovom raspeću i njegova duhovna sila ljubavi, vere i nade su bili jedini način da pobedi Đavola, i da ispuni sve zahteve božanskog zakona.
Hrišćanin je suočen sa kritičnim pitanjem: Šta treba da uradim ako me regrutuju u vojsku i ako se od mene bude tražilo da koristim moderno oružje, a kasnije čak i da se borim u ratu? Šta to znači za jednog vernog građanina koji pripada velikom narodu ili za nekog člana hrišćanske manjine u nehrišćanskoj zemlji? U različitim fazama istorije, razni vernici su imali različite odgovore na ovo teško pitanje. Neka braća su bila spremna da budu bačena u zatvor zbog njihovih miroljubivih namera i da umru mučeničkom smrću radi Hrista. Drugi su želeli da budu poslušni vlastima koje je Bog postavio nad njima. Oni su smatrali zakon protiv ubistva nečim što se odnosi na pojedinca i na njegov privatni život. Oni su tvrdili da nikoga ne mrze, ali su bili spremni da brane svoju zemlju. Jako su se trudili da istovremeno vole svoje neprijatelje i da budu verni svojim vlastima. Oni su gledali na dolazeće Božije carstvo, kao na duhovno carstvo, ali su prihvatali trenutna svetska carstva kao neizbežnu potrebu. Svako ko ima poteškoća sa ovim pitanjem sigurno će svesrdno tražiti Božije vođstvo i dobiće pravi odgovor. Ipak, taj vernik će morati da pripazi kako ne bi omalovažavao one koji donesu odluku suprotnu njegovoj. Odgovornost prema državi i domu je isto tako Božija zapovest kao što je i ljubav prema neprijateljima.
08.6 - Savremene ubice
Beseda na gori, koja sadrži opis carstva pod novim savezom, može biti sprovedena u delo isključivo na ličnom nivou. Čini se da još uvek nije vreme da se primeni politički. Kada neko demonstrira na nasilan način u cilju sticanja mira, to pokazuje da ta osoba uopšte nije shvatila Besedu na gori, baš kao ni oni, koji iz lažnih humanitarnih motiva, podržavaju abortus širom sveta. To je jedan od najužasnijih zločina u čitavoj ljudskoj istoriji. Milioni živih embriona ubijenih u majčinoj utrobi. Mnoge majke i očevi nose žestok bol ubistva na svojim savestima. Mi živimo u generaciji ubica i nesvesno smo postali deo te generacije.
Na desetine hiljada ljudi je učestvovalo u saobraćajnim nesrećama; ne slučajnih niti prouzrokovanih savremenom tehnologijom, već nastalih zbog pijančenja, vožnje prekomernom brzinom ili umora. Ako želimo da se držimo šeste zapovesti, moramo gledati na saobraćajne nesreće kao na ubisto i neprekidno težiti tome da promenimo način upravljanja automobilima. Moramo voziti svoje automobile ispunjeni poniznom samokotrolom, tražeći zaštitu od Boga i moleći ga za strpljenje.
Nalazimo se u dobu velike zagađenosti životne sredine, pri čemu su zatrovani i vazduh i voda i hrana. Možda bi bilo manje Božijih pošasti ako bismo negovali svoju okolinu i uprtih očiju u Boga, tražili od njega da nam pokaže kako treba da živimo. Na taj način ćemo čuvati naš svet i težiti tome da ga mi sami ne uništimo.
Prejedanje je skriveni oblik samoubistva u koji se upušta na hiljade ljudi našeg raskošnog društva, polako dovodeći sebe do smrti. Drugi se upuštaju u razne oblike seksualne zloupotrebe, pri čemu uništavaju svoje telo, dušu i duh. Ko god je ljubomoran ili sebičan, pati od depresije i usamljenosti, a to znatno skraćuje život. Takođe, preterani rad, uznemirenost i samoiskorišćavanje dovode do samouništenja. Neredovan san i neuredan način života su gresi protiv sopstvenog tela, jer mi pripadamo Bogu, a ne sebi.
Isus nas je učio samoodricanju, a ne samoostvarenju, kada je rekao: "Ko hoće da spase svoj život, izgubiće ga; a ko izgubi svoj život radi mene, naći će ga" (Matej 16:25). Pavle naglašava: "Jer, Božije carstvo nije jelo i piće, nego pravednost, mir i radost u Svetom Duhu" (Rimljanima 14:17). Redovan duhovni život kreira redovan fizički život, a propraćen je mirom, kako u srcu tako i u umu.
Šesta zapovest zabranjuje bilo koju vrstu ubistva, a istovremeno nas ohrabruje da nastavimo da činimo dela ljubavi. Ona pokušava da probudi u nama saosećanje prema svima koji žive u jadu i bedi. Ne smemo prolaziti pored osobe koja je u potrebi kao da je ne vidimo, već moramo dati sve od sebe da joj pomognemo. Isus, utelovljena Božija ljubav, nam je pokazao na koji način možemo ovu zapovest praktično sprovesti u delo. Njegov Duh će nas voditi ako zatražimo od njega mudrost. Isus je taj koji može ubice da preobrazi u decu Božije ljubavi, a takođe im pomaže i da izbave one koji su izgubljeni, kako bi primili duhovno isceljenje. To će se dogoditi kada im ukažemo na Lekara nad lekarima, Isusa, koji pruža novi život i posvećuje osobu iznutra, preobražavajući dušu ubice u dušu osobe koja je spremna da služi i da voli.