Previous Lesson -- Next Lesson
3. Pavlova očekivanja na njegovim putovanjima (Rimljanima 15:22-33)
RIMLJANIMA 15:22-33
22 Zbog toga sam mnogo puta bio sprečen da dođem k vama. 23 Ali, sada, pošto za mene više nema mesta u ovim krajevima, a već mnogo godina želim da dođem k vama, 24 učiniću to kad budem išao u Španiju. Nadam se, naime, da ću vas na proputovanju posetiti i da ćete me onamo ispratiti, pošto se prvo donekle nauživam vašeg društva. 25 A sada idem u Jerusalim, služeći svetima, 26 jer su Makedonija i Ahaja odlučile da sakupe pomoć za siromašne među svetima u Jerusalimu. 27 Da, odlučile su, a i dužne su im. Jer, ako su pagani postali učesnici u njihovim duhovnim dobrima, dužni su da im služe u njihovim telesnim potrebama. 28 Kada, dakle, ovo završim i postaram se da prime ovaj plod, krenuću preko vas u Španiju. 29 A znam da ću, kad dođem k vama, doći s punim Hristovim blagoslovom. 30 Zaklinjem vas, braćo, našim Gospodom Isusom Hristom i ljubavlju Duha da se borite sa mnom moleći se za mene Bogu. 31 Molite se da se izbavim od nepokornih u Judeji i da moje služenje u Jerusalimu bude po volji svetima 32 pa da, ako bude Božija volja, dođem k vama s radošću i s vama se odmorim. 33 Bog mira sa svima vama. Amin.
Čovek misli, a Bog vodi. Pavle je prešao sa svojih razmišljanja o njegovim putovanjima na njegovo srce, pokazujući svoju čežnju, i molitve po tom pitanju. On je propovedao zemljama na istoku i severu Sredozemlja, gde je osnovao nekoliko crkava, uprkos strašnim progonstvima sa kojima je morao da se suoči. Sada, on želi da propoveda zapadnom delu rimske države, i hladnom severu Evrope, kako bi čitav svet poznat u to vreme stavio pod noge Sina Božijeg.
Pavle je priznao da je više puta pokušavao da poseti crkvu u Rimu kako bi učvrstio njihovu veru, ljubav i nadu, ali su problemi i mogućnosti u maloj Aziji i Grčkoj poremetili njegova nadanja i namere da otputuje.
Godinama je težio da poseti Rim i upozna se sa crkvom, koja je tamo rasla bez njega, u želji da ih osnaži. Tokom njegovog putovanja za Španiju, poželeo je da se zaustavi tamo na neko vreme i poseti različite članove crkve. On je očekivao da će crkva u Rimu podržati njegovu novu službu u Španiji, i da će ga pratiti svojim molitvama, prilozima i praktičnim služenjem kako njegovo propovedanje u budućnosti ne bi bila lično njegova privilegija, nego bi proizašlo od svetih u Rimu. Pavle se osećao primoranim da pre svega otputuje u Jerusalim, kako bi pomoć sakupljenu među grčkim crkvama odneo siromašnima u matičnoj crkvi, koji su prodavali svoja imanja zbog njihove vere u Hristov dolazak, i kao rezultat toga patili glađu. Kao posledica ovog bolnog iskustva, on je poučavao vernike u novim crkvama u Anatoliji i Grčkoj, da se mole u veri i revnosti i da budu istrajni u tome. On ih je, takođe, poučavao da budu marljivi u svom poslu, kako njihovo čekanje na Hrista ne bi bilo uzrok povlačenja ili smanjenja njihovih sredstava za opstanak. Pavle je pisao crkvi u Solunu da ako čovek neće da radi, ne treba ni da jede (2. Solunjanima 3:10). Ipak, teški uslovi života među vernicima u crkvi u Jerusalimu zahtevali su njihovu finansijsku pomoć, što je za Pavla predstavljalo dokaz vere hrišćana iz paganstva, koji su bili spremni na praktičnu požrtvovanost.
Apostol je rekao da je bilo neophodno za nove crkve nejevreja da zajedno sarađuju kako bi pomogli vernicima jevrejskog porekla, pošto su zajedno sa njima uzeli učešća u duhovnom bogatstvu koje je bilo pruženo vernicima u matičnoj crkvi u Jerusalimu, koji su svima besplatno delili duhovne darove i znanje koje im je bilo objavljeno. Zato je Pavle pisao da oni koji su nanovo rođeni u novim nejevrejskim crkvama, imaju dužnost i moralnu obavezu da pomognu siromasima i svetima u Jerusalimu u njihovim ljudskim potrebama. Iz Pavlovih reči, dolazimo do zaključka da pomoć ubogima predstavlja jednu svetu dužnost i obavezu, koja se odnosi na bilo koje mesto u bilo koje doba.
Kada je odneo novčanu pomoć u Jerusalim, Pavle je želeo da otputuje u Španiju preko Rima, kako bi odneo puninu Hristovog duhovnog blagoslova vernicima koji su se tamo nalazili. Međutim, on je duboko u sebi osećao da je putovanje u Jerusalim predstavljalo ozbiljan problem, zbog toga što je tamo živeo po lokalnim crkvama, koje su se držale Mojsijevog zakona i sa pritužbama posmatrale kako Hrist okuplja vernike iz paganstva. Vernici jevrejskog porekla samo što nisu odbacili novčanu pomoć zbog toga što je dolazila od nejevreja. Štaviše, učitelji zakona i fariseji su ispoljavali otvorenu netrpeljivost prema Pavlu, odlučivši da ga ubiju. Zbog toga je Pavle zamolio vernike u Rimu da se neprekidno mole u Hristovom imenu, za njegovu zaštitu i da ga podrže u njegovoj duhovnoj borbi za istinom, da se čovek opravdava samo milošću, a ne zakonom. On je jevreje koji su bili daleko od Isusa nazvao nevernicima koji su želeli da ga osude i ubiju. Upros tome što je bio potpuno svestan nevolja koje su ga očekivale u Jerusalimu, on je nastavio ka tom smrtonosnom gradu, baš kao što je to i Isus učinio pre njega. Upravo tamo je Isus umro za nas, i vaskrsao radi našeg opravdanja; slabost Hristova je postala njegova pobeda.
Pavle je sažeo sve svoje planove i očekivanja, govoreći da postoji šansa, po Božijoj milosti, da s radošću dođe vernicima u Rimu. Završio je svoju poslanicu molitvom upućenom Bogu mira da bude sa svima njima, čak i ako imaju nesuglasica oko hrane, obrezanja i ostalih sporednih pitanja.
MOLITVA: O nebeski Oče, naša je privilegija kroz tvoga Sina Isusa da ti zahvaljujemo na tome što je apostol Pavle bio odlučan u tome da ponudi evanđelje svim ljudima, i da nejevreje privuče k tebi, ali je bio odvučen u Rim kao poniženi i prezreni zatvorenik. Zahvalni smo ti na njegovim poslanicama, molitvama, veri i nadi. Pomozi nam da se ne okrećemo oko sebe kada nas naša ljubav vodi ka tebi.
PITANJE:
- Zbog čega je Pavle želeo, pre svog putovanja u Španiju, da nastavi ka Jerusalimu, uprkos tome što je znao kakve ga sve nevolje i opasnosti tamo očekuju?