Previous Lesson -- Next Lesson
1. Pavlova briga za njegov izgubljeni narod (Rimljanima 9:1-3)
RIMLJANIMA 9:1-3
1 Istinu govorim u Hristu, ne lažem - svedok mi je moja savest u Svetom Duhu: 2 moja žalost je velika i neprekidan bol mi je u srcu. 3 Želeo bih da sam ja sam proklet i odvojen od Hrista za svoju braću, svoje srodnike po telu,
Apostol Pavle čudnim rečima započinje svoje objašnjenje po pitanju situacije u kojoj se nalazi njegov narod, tvrdokorni jevreji, : "Istinu govorim u Hristu." On ne predstavlja filozofiju, ili lična shvatanja, već govori iz gorkog iskustva i sigurnosti nakon prolaska kroz patnje, čiji uzrok nije bio on lično, već njegova istrajnost u Hristu. On sa nama ne deli svoja uverenja, već Isus govori kroz njega, jer Gospod je duhovna glava, a njegovi sledbenici predstavljaju njegovo duhovno telo i njegove pokretne udove.
Pavle potvrđuje čitaocima ove poslanice da je njegovo iskreno priznanje istinito, izjavljujući: "Pišem, a savest mi je svedok u Svetom Duhu". Moj Hrist je Spasitelj, u kome deluje Duh istine. Ovaj duh ne dopušta laganje, izvrtanje reči, izgovaranje ili umišljanje, već podstiče i vodi Hristove sledbenike da budu svedoci istine, kako bi njihove izjave bile opravdane i zrele.
Apostolu je njegova savest postala duhovni kompas. On se nije samostalno ponašao, vođen njegovim emocijama, zato što je njegovo srce bilo obnovljeno i on ga je podredio vođstvu Svetoga Duha. Ovaj božanski Duh je potvrdio mir njegove savesti i njegove kristalno jasne reči. Na taj način je njegovo svedočanstvo bilo istinito u svakom pogledu.
O čemu je, dakle, Pavle posvedočio nakon ovako dugačkog razmatranja?
On je posvedočio o tome da duboko žali zbog svog nepokornog naroda. Apostol je bio toliko ožalošćen zbog svojih ljubljenih rođaka i poznanika, da nikako nije mogao da se oslobodi tog osećaja tuge.
Ova duboka žalost, zbog sve veće duhovne okorelosti njegovog naroda, urezala se u njegovo srce i svuda ga je pratila. Mučilo ga je to što je toliki broj njegovog naroda bio duhovno slep i nesposoban da prepozna duhovne istine koje su im bile otkrivene. Zbog toga je apostol želeo da ih spasi, ali oni nisu želeli da budu spaseni, jer oni su sebe smatrali pravednima, tako da im nije bilo potrebno spasenje o kome je Pavle govorio.
Pavlova žalost je išla do te mere da je on bio spreman da bude odbačen i da sam podnese kaznu za svoj narod, ako bi to moglo biti sredstvo njihovog spasenja. Pavlova ljubav prema njegovom narodu je bila toliko jaka da je bio spreman na to da ga Isus, njegov spasitelj, odbaci, ukoliko bi to bilo njima od pomoći.
Pavle je gledao na svoj izgubljeni narod kao na svoju prodicu i pleme. On ih je smatrao svojim rodom i rođacima, s obzirom da potiču od istih predaka. On je bio spreman da učini i pruži sve kako bi ih spasio od gneva Božijeg.
MOLITVA: O Gospode Isuse Hriste, Ti si plakao nad Jerusalimom (Luka 19:41), i stradao si zbog nepokornosti i okorelosti tvoga naroda, ali ti si im na krstu oprostio njihove grehe kada si se molio: "Oče, oprosti im, jer ne znaju šta čine" (Luka 23:34). Pomozi nam, Gospode, da volimo svoj narod, da stradamo zbog njihove sve veće nevere, i da se molimo za njih, kao i za Jakovljeve sinove, ne bi li se iskreno pokajali, prepoznali te i prihvatili. Amin.
PITANJA:
- Koji je bio razlog Pavlove duboke žalosti?
- Šta je Pavle bio spreman da žrtvuje radi spasenja njegovog naroda?