Previous Lesson -- Next Lesson
5. Pavle pred jevrejskim vrhovnim većem (Dela 22:30 - 23:10)
DELA 22:30-23:5
22:30 Sutradan ga zapovednik oslobodi, a pošto je hteo pouzdano da sazna za šta ga Judeji optužuju, naredi prvosveštenicima i celom Sinedrionu da se okupe pa dovede Pavla i postavi ga pred njih. 23:1 Pavle pogleda u Sinedrion pa reče: „Braćo, ja sam sve do dana današnjeg sa potpuno čistom savešću živeo služeći Bogu.“ 2 Nato prvosveštenik Ananija naredi onima koji su stajali do njega da Pavla udare po ustima. 3 Tada mu Pavle reče: „Tebe će udariti Bog, zide okrečeni! I ti si seo ovde da mi sudiš po Zakonu, a protivno Zakonu naređuješ da me udare!“ 4 „Zar se usuđuješ da vređaš Božijeg prvosveštenika!“ rekoše prisutni. 5 A Pavle reče: "Nisam znao, braćo, da je prvosveštenik. Jer, zapisano je: ’Ne govori rđavo o poglavaru svoga naroda.’”
Isus je vodio Pavla u njegovom svedočenju o istini pred jevrejskim Sinedrionom, baš kao što su i sam Gospod, Petar, Jovan i ostali apostoli, zajedno sa Stefanom učinili pre njega. Ovom prilikom, kada je Pavle želeo da objavi hrišćansku veru pred Sinedrionom, njime je predsedavao prvosveštenik Ananija. Pavle nije poznavao ovog novog, lukavog vođu, zbog toga što su Kajafa, Ana i ostale jevrejske starešine Isusovog i Gamaliilovog vremena već pomrle. Nekolicina članova veća je lično poznavalo Pavla iz ranijeg doba kada je, godinama ranije, sarađivao sa njima i kada su ga poslali da progoni hrišćane u Damasku.
Nova generacija u jevrejskom veću je, doduše, jako dobro znala za Pavla po imenu, koje nikako nisu voleli. Iako obično nisu bili voljni da se pokore naređenju rimskog zapovednika, u ovom slučaju Sinedrion je pohitao da ispita čoveka koji uništava judaizam širom sveta. Ako je bilo moguće, oni su nameravali čak i da ga ubiju. Nisu se pojavili u svojim potpunim odorama, već naizgled slučajno, kako ne bi izgledalo da se pokoravaju rimskim zapovestima. Pavle nije mogao da napravi razliku između prvosveštenika i ostalih, zbog toga što nije nosio svoju zvaničnu odeću.
Apostol paganima se nije pojavio pred najvećim sudom svoga naroda kao slomljeni pokajnik, već je stajao kao hrabri Hristov ambasador, u skladu sa Božijom voljom. Za njega je njegova lična savest, a ne zakon, bila merilo njegovih reči, i temelj istine. Hrist je očistio njegovo srce svojom krvlju, a Sveti Duh ga je utešio od bola njegove anti-hrišćanske revnosti iz perioda pre njegovog obraćenja.
U to vreme, Pavle je pretpostavljao da služi Bogu čiste savesti, na temelju zakona, ubijajući hrišćane sa potpunim mirom. Međutim, nakon njegovog susreta sa Onim koji je živ, doživeo je potpuni preokret i već se navikao da budi savesti miliona ljudi, koji su zatim primili večni život iz njegovog evanđelja. Čak i danas, pronalazimo utehu u Pavlovom svedočenju. Tajna njegovog života od samog početka na dalje, bila je u tome da on nije živeo za sebe, nego isključivo za Boga. U tome je ležala njegova prava čast. On nije uzdizao svoje ime, već je proslavljao Oca, Sina i Svetog Duha u svakom trenutku, i živeo je u skladu sa Večnim.
Njegova odlučna izjava, izneta na početku njegove odbrane pred najvišim sudom, isticala je da je on u suštini u pravu, a da oni, visoki sveštenici, osobe na položaju, i predstavnici naroda, prave veliku grešku ukoliko se istog trena ne pokore Isusu. Pavle im je govorio u sili Božijoj, čvrsto stojeći u svom Gospodu, kao da sam Svetac direktno govori jevrejskim vođama, urezujući njegove reči u njihove savesti, kako bi se pokajali.
Istog trena, lukavi Ananija je naredio svojim slugama da udare Pavla po ustima, kao gest njegovog gneva zbog toga što je rekao, smatrajući da nijedan čovek ne može da ima čistu savest, i da su sva ljudska bića sama po sebi loša. On je želeo od prvog trena da slomi ponos ovog prevaranta, i da ga omalovaži pred uticajnim ljudima i rimskim vojnicima.
Pavlu je tada prekipelo, jer on se tu nije našao iz ličnih razloga, već je stajao pred njima u Hristovom imenu. Pronicljivošću Svetog Duha, on je prorekao Božije prokletstvo nad licemernim prvosveštenikom, koji ga je uvredio bez ispitivanja, isključivo zarad lažnog religioznog dostojanstva njihovog najvišeg suda. Pavle je znao zakon u detalje. On je odgovorio prvosvešteniku koristeći svoje oružje, nazivajući ga klimavim zidom, čija nezavidna pozicija je bila zamalterisana i prikrivena povećim slojem kreča. Pavlu je bilo žao što je tako ishitreno odreagovao čim je saznao da je taj čovek koji je naredio da ga udare po ustima bio zapravo Ananija, prvosveštenik. Međutim, Pavlovo predviđanje, što se njega tiče, ubrzo se obistinilo, pošto je Ananija umro sramnom smrću, kada su ga ubili čuveni ziloti pod optužbom da je sarađivao sa rimljanima.
DELA 23:6-10
6 Tada Pavle, znajući da su neki od njih sadukeji, a drugi fariseji, povika u Sinedrionu: „Braćo, ja sam farisej, sin fariseja! Sudi mi se zbog nade u vaskrsenje mrtvih!“ 7 I kad je to rekao, nastade prepirka između fariseja i sadukeja, i okupljeni se podeliše. 8 Sadukeji, naime govore da nema vaskrsenja, ni anđela, ni duha, a fariseji sve to priznaju. 9 Diže se silna graja, a neki učitelji zakona iz farisejske stranke ustadoše pa počeše žestoko da raspravljaju, govoreći: „Ne nalazimo nikakvo zlo ovom čoveku. Jer, šta ako mu je govorio duh ili anđeo?“ 10 Kad se prepirka veoma zaoštrila, zapovednik se uplaši da će Pavla rastrgnuti, pa naredi da vojnici siđu i da ga na silu uklone od njih i odvedu u kasarnu.
Apostol je shvatio da okupljene jevrejske vođe nisu imale nameru da ispitaju njegovo evanđelje, već su se okupili da bi ga osudili. Sadukeji su već bili kivni protiv hrišćana, zbog toga što se ova nova vera temeljila isključivo na Hristovom vaskrsenju. Ovi filozofirajući skeptici su, međutim, smatrali lažnim sva ta takozvana pojavljivanja, vizije, anđeli, snovi i vaskrsenje mrtvih. Oni su, zapravo, bili ljudi bez nade, koji su živeli na osnovu svoje lične logike i idola, površno i teoretski. Pavle nije našao ništa zajedničko između njega i njih. Oni su bili gori od idolopoklonika. Fariseji, s druge strane, i dalje su verovali, pored držanja zakona, u postojanje anđela i nadali su se vaskrsenju mrtvih. Pavle je pokušao, na svom prvom saslušanju pred najvišim sudom, da pronađe vezu i nešto zajedničko između sebe i njih. On je želeo da im se obrati u strogom smislu njihovog verovanja. Apostol je posvedočio da je on pravi farisej, i da je farisejskog porekla iz farisejske porodice. On je svoje neprijatelje nazvao braćom, pošto je u njima pronašao sličnost u njihovom zajedničkom iščekivanju dolazećeg Mesije, i vaskrsenju mrtvih kada On bude došao. Pavle je naglasio da je ova suštinska istina bila temelj njegove lične vere, i cilj čitavog univerzuma. On publici nije govorio o krstu, ili o Hristovom vaskrsenju, ili o izliću Svetog Duha. Starešine ne bi bile u mogućnosti da svare sve te stvari. On je, međutim, svoju poruku povezao sa znanjem i iščekivanjem koje su oni već imali po pitanju očekivanog Hristovog dolaska.
Ovo svedočanstvo im se veoma brzo zadržalo u glavi, iako je Hrist koga Pavle očekivao bio drugačiji od onoga koga su fariseji čekali. Svi su oni znali da je Pavle dan ranije govorio u dvorištu hrama o tome kako mu se Isus objavio. Fariseji su verovali u mogućnost ovakvog pojavljivanja, i nisu se usuđivali, kao ni Gamaliil pre njih, da se suprotstave tako božanskom otkrivenju. Oni su tako počeli međusobno da oklevaju, ne znajući da li da veruju ili odbace Pavlove tvrdnje. Oni su odbili da ga osude, iako nisu verovali u Isusa. Nisu mogli da poreknu tu mogućnost njegovog pojavljivanja i prisustva nakon smrti. Publika se razbesnela i čitav haos je izbio između fariseja i sadukeja. U svojoj odbarni, Pavle je govorio o temeljima religija: otkrivenja, nadahnuća i vizije. Ovo su bili veoma realni razlozi za propadanje i razdor u okviru najvećeg jevrejskog suda.
Rimski zapovednik je bio primoran da se umeša, i naredi vojnicima da na silu izvedu Pavla izvan ove pobesnele rulje. On nije razumeo razlog tužbe protiv Pavla, niti zbog čega je vikanje sada postalo mnogo glasnije među ovim istaknutim vođama. On je izvršio svoju dužnost zapovednika i izbavio Pavla iz ruku članova ovog suda. Sinedrion nije razumeo ovaj poslednji Hristov poziv koji je bio upućen vođama jevrejskog naroda. Sam Pavle nije došao da bi naglašavao svoju duboku veru, niti je prilikom ovog saslušanja pominjao Isusovo ime. Sve ono o čemu se govorilo obuhvatalo je preliminarna pitanja o savesti i otkrivenju, i nije dosezalo do srca same vere. Na taj način jevrejske vođe su propustile i poslednju priliku za pokajanje i njihov kraj je ubrzo došao.
MOLITVA: O Gospode Isuse, otvori naše uši da čujemo glas tvoga Svetog Duha, kako bismo razumeli tvoje reči, a svoja srca zatvorili za nejasna i čudna nadahnuća. Očisti naše savesti svojom dragocenom krvlju, i povedi nas u vernoj poslušnosti, da u svakom trenutku služimo tebi i tvom nebeskom Ocu.
PITANJE 110: Zbog čega se Pavle oslanjao na svoju savest, a ne na zakon? Zbog čega su ga fariseji oslobodili na temelju njegove vere u Hristov dolazak i vaskrsenje mrtvih?