Previous Lesson -- Next Lesson
4. Osnivanje crkve u Filipima (Dela 16:11-34)
DELA 16:19-24
19 Kad su njeni gospodari videli da im je propala nada u zaradu, uhvatiše Pavla i Silu pa ih odvukoše na trg pred poglavare. 20 Dovedoše ih zapovednicima pa rekoše: "Ovi ljudi nose nemir u naš grad! Oni su Judeji 21 i propovedaju običaje koje mi, Rimljani, ne smemo da prihvatimo ni izvršavamo." 22 Tada narod navali na Pavla i Silu, a zapovednici zderaše odeću s njih i narediše da ih išibaju. 23 Kad su im zadali mnogo udaraca, baciše ih u tamnicu i narediše tamničaru da ih dobro čuva. 24 Pošto je dobio takvo naređenje, on ih baci u unutrašnju tamnicu, a noge im stavi u klade.
Mnogi bogataši su gledali na ovu devojku kao na izvor zarade. Oni nisu marili za psihološku patnju demonom-opsednute devojke, zbog toga što su zgrtali dosta novca kroz laži i lukavštine kojima je đavo delovao kroz nju. Oni su pobesneli kada je izvor njihove prljave dobiti iznenada bio prekinut. Oni su uhvatili Pavla i Silu, te su ih na silu odvukli pred vlasti, gde su ih optužili da izazivaju pobunu u gradu. Oni, naravno, nisu rekli kako su apostoli izbavili opsednutu devojku od njenog košmara. Umesto toga, oni su izneli lažne optužbe protiv njih, tvrdeći da su buntovni jevreji koji su doneli nepoželjne običaje, neprikladne za poštene rimljane. Oni su probudili revnost penzionisanih vojnika koji su živeli u Filipima, s obzirom da su vlasnici vračare bili poznati i cenjeni ljudi. Tako je bučno mnoštvo počelo preteći da se kreće ka poglavarskom sudu. Kada su sudije videle da se javno mnjenje odlučno protivi dvojici jevreja, jedan od njih je dao znak svom liktoru, čiji je zadatak bio da se pobrine da prestupnici budu kažnjeni. Oni su napali apostole, pocepali i svukli im odeću, te su ih žestoko i surovo pretukli. Ismevali su ih pred mnoštvom ljudi koji su im se rugali.
Kako bi mogli kasnije još potpunije da ispitaju aktivnosti ove dvojice pretučenih kavgadžija, oni su bili bačeni u jednu uzanu, prljavu unutrašnju zatvorsku ćeliju, krvavih leđa i iscrpljenih tela trpeći veliki bol. Povrh toga, oni su im noge stavili u klade, teške drvene ploče, vezavši im ruke teškim lancima kako bi ih sprečili od bekstva. Šta li je prolazilo kroz glavu ovih jadnih zatvorenika? Da li su proklinjali rimljane? Da li im je bilo žao i da li su se kajali zbog toga što su oslobodili vračaru od njenog demona? Da li su se plašili napada koji bi usledio protiv nove, rastuće crkve? Ne, ništa od toga im nije padalo na pamet, jer ovi zatvorenici su razgovarali sa svojim Gospodom u molitvi. Oni su blagosiljali svoje progonitelje i sa zahvalnošću su prepoznali učešće u nošenju Hristovog krsta.
DELA 16:25-28
25 Oko ponoći, Pavle I Sila su se molili i pevali hvalospeve Bogu, a zatvorenici su ih slušali. 26 Odjednom nastade tako silan zemljotres da su se i zatvorski temelji poljuljali. Odmah se otvoriše sva vrata i svima spadoše okovi. 27 A tamničar se probudi, pa kad je video da su vrata tamnice otvorena, poteže mač da se ubije, misleći da su zatvorenici pobegli. 28 Ali, Pavle ga iz sveg glasa pozva, rekavši: "Ne čini sebi zla! Svi smo ovde!"
Orači su im uzorali leđa, praveći duboke brazde. Apostoli, međutim, nisu našli odmor u bolnici, gde bi se o njima brinule nežne časne sestre. Umesto toga, bili su bačeni u klade i okove, da sede u prljavoj ćeliji okruženi tamom. Oni nisu ni proklinjali, ni plakali, nego su zajedno pevali hvalospeve. Nisu se zadovoljili tihim molitvama, jer su njihova srca bila ispunjena zahvalnošću i slavljenjem. Oni su se radovali zbog Hristove pobede u Makedoniji nakon zabrane koju su dobili od Svetog Duha da nastave dalje u Maloj Aziji.
Jutro Hristove pobede je počelo da obasjava Evropu. Tama je počela da se diže; objavljeno je ime onoga koji je bio vaskrsnut iz mrtvih. Ne postoji prepreka koja se suviše velika da spreči prodor i širenje Carstva Božijeg na zemlji. Dvojica napaćenih apostola su glasno pevali hvalospeve, kako bi i ostali zatvorenici mogli da ih čuju. Bila je ponoć kada su pesme slavljenja počele da dopiru do neba. Ovaj događaj koji je zabeležen u Delima apostolskim predstavlja izvor utehe mnogima koji su bili mučeni i progonjeni u istoriji crkve. Kroz pesme slavljenja koje su se u ponoć podizale, Bog iznenada odgovara - ne kroz anđela, niti rečima otkrivenja, nego kroz snažan zemljotres. Možda im se u početku činilo da đavo želi da im pridoda još muka. Kamenje i prašina su počeli da padaju na njih sa plafona. Međutim, istog trena su se sva zatvorska vrata otvorila, a njihovi mučni lanci su spali. Uprkos ovom događaju, Pavle nije iskoristio ovu priliku za beg. Ostali zatvorenici su bili duboko impresionirani i zadivljeni pevanjem ovih apostola. Nakon Božijeg odgovora na to kroz zemljotres, oni se nisu usuđivali ni da se pomere. Možda su svi počeli da se pribojavaju Božijeg suda nad njihovim gresima.
Tamničar je skočio iz kreveta. Čim je video zatvorska vrata otvorena, pretpostavio je da su svi zatvorenici pobegli. Počeo je da se plaši sramote koju bi doživeo zbog njihovog bega u njegovoj smeni, i svega što ga je očekivalo na sudu, bolna stradanja, smrt koja bi njega zadesila, a ropstvo njegovu porodicu. Preplavljen tolikim strahovima i uobraziljama, izvukao je svoj mač, nameravajući da izvrši samoubistvo.
Kada je Pavle video da tamničar želi da se ubije mačem, povika: "Stani! Nemoj da se ubiješ! Ne plaši se! Niko nije pobegao. Svi zatvorenici su ovde!" Ljubav u Pavlovom glasu i uteha u njegovim blagim rečima su bile potpuna suprotnost uvredama, proklinjanju i uzvicima koje je ovaj vojnik navikao da sluša od zatvorenika. Kada bi zatvorenicima bila ukazana prilika za bekstvo, oni bi je svakako iskoristili, nakon što bi se pre svega osvetili stražarima. Kako je čudna i potpuno drugačija bila ova scena! Vrata ovog zatvora su bila otvorena, ali zatvorenici ne napadaju kao zveri. Jedan od njih, Pavle, ga moli ljubaznim i blagim rečima, da ne naškodi sebi. Ove reči su šokirale tamničara, prevazilazeći svu njegovu maštu. On je bio jako iznenađen pred ukazanom ljubavlju njegovog neprijatelja, koji ga je zapravo sprečio da se ubije. Njegove oči su počele širom da se otvaraju. Misli su mu lebdele kroz glavu, kao da je bio u dubokom snu.
MOLITVA: O živi Gospode, dopusti da čujemo tvoj blagi glas kada zapadnemo u očaj i zbrku. Pouči nas da čujemo tvoje reči pune ljubavi kada naša nada iščezne. Privuci nas tvojoj utesi, kako bismo mogli da živimo i nikada da umremo.
PITANJE 81: Zbog čega su mučeni zatvorenici pevali hvalospeve u ponoć?