Home -- Serbian -- The Law of Christ -- 19 (Conduct 1)

Previous Chapter -- Next Chapter

1 - Preduslovi

Zaključak

Bog je ljubav! Zato njegova zapovest za naš odnos prema drugima jedino može glasiti „sveta ljubav“. Na Bliskom Istoku, gde je društvo izgrađeno od plemena, za pojedinca to znači da on svakog člana svog plemena mora bezuslovno da voli i da bude uz njega. Teoretski, u plemenu je svako za svakoga odgovoran. Čak i kad neko učini nepravdu, pleme treba da ga podržava, da ga opravda i da plati njegov dug ukoliko on sam nije u mogućnosti da to učini.

Isus je razorio ovaj način razmišljanja u okviru jednog plemena. U priči o milosrdnom Samarjaninu je pokazao da je prezreni stranac, bio najbliži čoveku koji je pao u ruke lopovima, dok su duhovni uzori društvene zajednice povređenog bezobzirno ostavili da leži (po Luki 10, 25-37). Svojim „zlatnim pravilom“ Isus je definisao šta znači ljubav prema bližnjem: “Sve, dakle, što hoćete da čine vama ljudi, tako činite i vi njima:“ (Po Mateju 7,12) Šta mi očekujemo od drugih? Obzirnost, prijateljstvo, učtivost, pomoć u nevolji, neuznemiravanje, bez neprijatnosti, komšijsku pomoć, razmenu iskustava i zastupničku molitvu ukoliko su duhovno naklonjeni. To bi bila najmanja mera vrlina koju bi mi sami morali da pružimo njima.

Međutim, šta ljubav zanči, duhovno gledano, još je dublje i uključuje ne samo praštanje, podnošenje i blagosiljanje teških ljudi, već i molitvu za vođenje duhovnih razgovora. Ako naš komšija ne pozanje Isusa, na nama je odgovornost da mi uz molitvu pokušamo da mu Spasitelja predočimo kao „svetlost sveta“. Ukoliko to rečima, nije moguće, ima dovoljno pomoćne literature ili kaseta, koje možemo da poklonimo pri svečanim prilikama.

Isus želi da svoje sledbenike izvuče iz izolacije i da ih oslobodi toga da se u njihovim životima sve vrti samo oko njih samih ili oko njihove porodice. Kroz neograničenu ljubav prema bližnjem on ih uvodi u novi oblik društva. Pošto smo mi kao egoisti daleko od prakse njegove ljubavi, on se pokazao kao centar tog novog oblika društva. Što smo bliži Isusu, toliko smo bliži jedni drugima. Dok smo jedno sa Isusom, možemo i međusobno da budemo jedno. Ovu tajnu, Isus je u svojoj molitvi više puta pomenuo: „da svi jedno budu, kao ti, Oče, što si u meni i ja u tebi, da i oni u nama jedno budu“. (Po Jovanu 17,21).

Isus je bio realan i ovu molitvu nije izgovorio za svet, nego za svoju crkvu. On zna da čovek bez Boga ne poznaje njegovu svetu ljubav i da pohlepa za životnim radostima mase tera u ropstvo grehu. Međutim, ko sledi Isusa biva oslobođen za služenje i prevazilazi svoj egoizam uvek iznova, kao što je Isus za sebe rekao: Sin Čovečji nije došao da mu služe, nego da služi i dadne život svoj u otkup za mnoge (Po Mateju 20,28).